Čemu nas Evropa žrtvuje? TTIP i njegove trajne posledice

- | Mart 2, 2016

Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo (TTIP) sporazum je o slobodnoj trgovini koji će uskoro biti potpisan između Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije. Prema sajtu Evropske komisije, ovaj sporazum uklanja carinske obaveze, ali i prepreke investicijama, koje navodno otežavaju trgovinu između SAD i Evropske unije. Međutim, budući da SAD već imaju sporazume o ukidanju carina sa većinom zemalja s kojima trguju, kao i da se sámo postojanje Evropske unije temelji na takvim sporazumima, prepreke koje Komisija pominje nikako se ne mogu odnositi na carine. Umesto toga, ukoliko pogledamo sporazum, ono što TTIP naziva preprekama trgovini zapravo su sami osnovi socijalne zaštite: od zakona o radu do socijalnog osiguranja i penzija.

Suprotno načinu na koji ga Evropska komisija predstavlja, sporazum ne sadrži nikakve predloge o otvaranju radnih mesta niti podizanju standarda. Štaviše, suprotno vlastitom opisu – u pitanju uopšte nije standardni sporazum o slobodnoj trgovini, nego ekspanzija principa konkurencije preko granica postavljenih svim dosadašnjim sporazumima.

Budući da je reč o sporazumu koji će važiti trajno i na globalnom nivou, njegove posledice osetiće i građani zemalja koje nisu potpisnice – u suočavanju sa svojom novom konkurencijom, u trci do dna. Jer kad se prepreke otklone i prava ukinu, nacionalne države i njihove privrede olako će moći da se žrtvuju u ime pritiska integracije svetskog tržišta.

Kako je nastao TTIP?

Sam TTIP je nastao u sprezi evropskih i američkih lobista te Evropske komisije i američkog kongresa. U slučaju SAD, to su The TransAtlantic Business Dialogue, odnosno grupa za Transatlantski poslovni dijalog koji su pokretali slične sporazume poput NAFTA i TPP (o kojima će biti reči u daljem tekstu). U slučaju Evropske unije, to je tzv. European Round Table of Industrialists, odnosno Skup evropskih industrijalista, koji uključuje poznata imena kao što su Vodafon, L’Oréal, Nestlé, Heineken, Siemens, itd.

Pregovori su počeli u julu 2013 – i kao što je to bio slučaj s NAFTA, TPP i ACTA sporazumima ‒ odvijaju se bez uvida javnosti.

Međutim, uprkos odsustvu transparentnosti, ovaj sporazum se neće dugo čekati: zbog političkih prilika, njegovo koncipiranje moralo se završavati u najbržem mogućem roku. Budući da se ključni momenti pregovora odvijaju na ravni evropski lobiji‒Evropska Komisija i američki lobiji‒Kongres‒Obamina administracija, dinamiku sporazuma diktiraju njihovi odnosi, što znači da, prema svim procenama, sporazum mora da se potpiše pre predsedničkih izbora u SAD, odnosno tokom ove godine.

„Regulatorne prepreke“, odnosno vaša prava

Za razliku od standardnih sporazuma o slobodnoj trgovini, TTIP uvodi niz strukturnih novina na globalnom nivou. Budući da ne ukida trgovinske, nego tzv. regulatorne prepreke, njegove posledice će se najviše osetiti u oblastima koje spadaju u područje tih prepreka – javni sektor, standardi zaštite i radnička prava. Osim toga, TTIP predviđa i osnivanje tela koje će biti zaduženo za uklanjanje prepreka i nakon završetka pregovora, bez demokratske kontrole ili nadzora sindikata.

• U slučaju javnog sektora uvodi se tzv. negativni pristup, koji podrazumeva da će sve javne službe i svi delovi javnog sektora moći da se prodaju, odnosno privatizuju, osim ukoliko se jasno ne navedu kao izuzeci. To de facto znači nasilno stvaranje novih tržšta: otvaranje javnog sektora, državnih institucija, pa čak i javnih nabavki ka transnacionalnoj konkurenciji. Štaviše, budući da će TTIP važiti ne samo za trenutne nego i za sve buduće institucije, time vlasti otvaraju svetskom tržištu čak i one službe i usluge koje još nisu nastale. Time se ograničava mogućnost vlade da reguliše vlastite neprofitne sektore i javne službe, poput zdravstva i školstva ili vodosnabdevanja.

• Istovremeno se uvode izmene standarda zaštite hrane (ukidanje zabrane GMO), te zdravlja, okoline i svim drugim oblastima zaštite. Budući da se SAD i Evropska unija drastično razlikuju po pristupu standardima zaštite, TTIP će morati da stvori sistem paralelnih standarda u kojima će obe strane moći da biraju koje će zadržati a koje ukinuti. Međutim, budući da sporazum predviđa mogućnosti dalje izmene ili ukidanja ovih standarda ne samo u toku nego i nakon potpisivanja, budućnost zaštite biće ostavljena na milost ili nemilost tržišnoj privredi.

• Pitanje standarda istovremeno se tiče i prava radnika: tako, prema TTIP-u, radnicima koji započnu poslovni odnos s inostranom firmom neće biti dostupna mogućnost kolektivnih ugovora niti ista prava, kao ni ispomoć sindikata. Takođe, za razliku od većine sporazuma o slobodnoj trgovini, TTIP za kršenje radnih prava ne predviđa nikakve sankcije.

• Ostala poglavlja postavljaju zahteve za ukidanje regulacija banaka u svim potpisanim državama, ukidanje poljoprivrednih subvencija, intenziviranje zaštite intelektualne svojine (gde postoji mogućnost uključivanja delova iz ACTA sporazuma, koji nije potpisan), uz istovremeno slabljenje zaštite digitalne privatnosti, itd.

Tužba za svačiju dušu: ISDS

Jedna od novina oko koje je TTIP izazvao najopsežnije reakcije jeste takozvani ISDS (Investor-state dispute settlement – mehanizam rešavanja sporova između investitora i države). ISDS je vid pravne regulative koji, s jedne strane, investitorima daje rang države u slučaju sporova – da mogu da podižu tužbe i da dobijaju presude u svoju korist. S druge strane, on ih uzdiže iznad države: budući da potpisnici sporazuma nisu sami investitori nego države, oni ih onda ne mogu ni kršiti – a države ih ne mogu ni tužiti.

Srž ovog sistema je uspostavljanje ad hoc međunarodnih arbitražnih tribunala, koji bi se sazivali za svaki spor pojedinačno: ti tribunali bili bi sastavljeni od poslovnih advokata bez iskustva u javnoj službi. Značaj ovih sudova pojačan je time što sporazum investitorima daje pravo da zaobiđu sve niže instance domaćih sudova države koju tuže i da direktno zatraže uspostavljanje arbitrarnog tribunala preko ISDS mehanizma. Štaviše, zbog nove definicije pojma investicije, koju TTIP uvodi, investitori će moći da tuže države čak i u slučaju kada između njih ne postoji nikakav eksplicitno potpisan ugovor.

Budući da je u pitanju deo slične prakse koju su u SAD uveli sporazumi NAFTA (odeljak 11) i Energy Charter Treaty, posledice ovakvih sporazuma nisu nepredvidive: nakon potpisivanja osamdesetih, oni su doveli do skoka broja tužbi i njihovih zloupotreba. Ovo je razlog što je uvođenje istog sistema na globalnom nivou već izazvalo pobunu međunarodnih pravnika koji su doveli u pitanje njihovu nepristrasnost s obzirom na sastav i svrhu suda. Takođe, usled pritiska unutar EU, Evropska komisija je u toku pregovora odlučila da odbaci ovaj mehanizam i predloži novi. Za razliku od ISDS sistema, on bi bio javan i podložan godišnjoj reviziji.

U međuvremenu, Komisija je u isti mah odlučila da se na međunarodnom nivou započne osnivanje javnog investicijskog pravosudnog sistema, koji ne bi bio ad hoc nego trajnog i proaktivnog karaktera, odnosno važio bi za sve buduće sporove između investitora i države. Nasuprot prvom pogledu, time nasleđe ISDS-a nije ukinuto, nego, štaviše, osigurano za buduća vremena.

Preventivni napad

Pitanje investiranja predstavlja centralnu tačku TTIP-a. U Odeljku 2, sekcija A, već u uvodu nalazimo novu definiciju investicije: „Investicija obuhvata svako sredstvo koje investitor poseduje ili kontroliše, posredno ili neposredno, a koje ima svojstvo investicije, uključujući i obavezu na polaganje kapitala ili drugih resursa, očekivanje dobiti ili profita, te pretpostavku rizika.“ U tom smislu, od sada će se pod investicijom podrazumevati ne samo ulaganje fiskalnih ili finansijskih sredstava nego i sama njihova mogućnost – u vidu očekivanja ili obavezivanja (faktički obećanja), odnosno pretpostavke koje investitor donese u trenutku dogovora. Ako uzmemo u obzir da isti sporazum predviđa i osnivanje pomenutih međunarodnih arbitražnih sudova, to onda znači da će kompanije zaštićene TTIP-om moći da tuže države ako su izgubile ne samo postojeća nego i ona moguća sredstva, odnosno – pretpostavljeni profit koji nije ostvaren.

U istom odeljku nalazimo još jednu neobičnu stavku. Naime, jednom kad budu privatizovana, javna preduzeća neće biti moguće vratiti, budući da se uvodi zabrana nacionalizacije (član 11.7). Naravno, pošto se ovaj proces nipošto ne događa često – u neoliberalnim državama gotovo ga i nema – možemo se s pravom zapitati za smisao uključivanja takve klauzule u sporazum. Štaviše, ako se javni sektor već rasprodaje putem drugih mera unutar istog sporazuma, čemu onda služi zabrana same mogućnosti izlaženja iz privatnog vlasništva?

Odgovor je, međutim, upravo to: ukidanjem mogućnosti bilo kakvih drugih tipova vlasništva (državnog, i – u slučaju bivših jugoslovenskih zemalja – društvenog), ovaj sporazum će zacementirati budućnost bilo kakvoj strukturnoj promeni postojećih društava. S obzirom na to da je ekspanzija privatnog vlasništva preduslov za ekspanziju tržišta, sporazum ne može funkcionisati ukoliko do te ekspanzije ne dođe. Daleko od besmislenog dodatka, ovo je ključno mesto sporazuma, koje će određivati budućnost i budućnost svake socijalno-ekonomske borbe do daljeg.

Od konkurencije do merâ štednje

Za razliku od razloga kojima ovakav sporazum objašnjavaju Evropska komisija i njeni predstavnici, njegovo uvođenje ne može se objasniti iz ugla jednostavne fair trade logike. Naprotiv, ovaj sporazum se direktno tiče međunarodne pozicije Evropske tržišne ekonomije kao celine: njegovo potpisivanje je nezamislivo bez pozadine same konstitucije Evropske unije i procesa njene integracije.

Naime, specifičan položaj Nemačke kao najjače izvozno orijentisane ekonomije unutar EU uslovljen je odsustvom domaće potražnje na konstantnu potragu za stranim tržištima. Međutim, upravo takva potraga uslovljava prevazilaženje okvira do kojih je sama dovela: ista potreba za tržišnom integracijom koja je uslovila konstituisanje same evrozone sada zahteva njeno prevazilaženje. Za razliku od onih koji predstavljaju Evropu kao žrtvu, a nemačku privredu kao epicentar otpora TTIP-u, upravo je logika evrozone ta koja iziskuje njegovu realizaciju. Prema rečima nemačkog ekonomiste Mihaela Hajnriha, razlog potpisivanja TTIP-a je u sledećem:

Za veliki deo nemačkog kapitala, kao i izvozno orijentisanih sektora evropskog kapitala, evrozona više nije dovoljna. Ona je naprosto baza iz koje sledi svetska izvozna ofanziva. Međutim, da bi ovo funkcionisalo, evrozona se mora preurediti prema nemačkom modelu. To ne podrazumeva samo stabilnu valutu, nego i svođenje države blagostanja na nivo minimalne subzistencije i ukidanje pravne zaštite radnika. Globalna konkurencija je jaka, i kapital ne sme dozvoliti da mu se profiti ograničavaju ’kod kuće’. […] Cilj koji je sebi EU postavila – da postane ’najkonkurentnijim ekonomskim prostorom na svetu’ – ne znači ništa drugo.

U tom smislu, mere štednje kod kuće nužne su za prodor nemačkog i evropskog kapitala napolju. Ono što se dešava na evropskoj periferiji – nužna je posledica toga. Promene zakona o radu, pravosudnog sistema, zaštita stranih investora, fiskalna konsolidacija i ukidanje domaće industrije – samo su neke od posledica unutrašnje dinamike evropske ekonomije.

Ubuduće, čak i one zemlje koje ne potpišu ovaj sporazum, osetiće njegove efekte zbog sve većeg međunarodnog pritiska ka ukidanju pomenutih prepreka. Kako se polje konkurencije sve više seli ka globalnom nivou, tako se domaća privreda mora disciplinovati na apsolutnu podređenost logici profita. Sam TTIP ujedno je posledica i preduslov za ostvarenje te evropske težnje. Danas – koliko i 1957, godine, koja se uzima za početak EU – unutrašnja konsolidacija evropskog ekonomskog prostora bila je od ključne važnosti za njegovu ekspanziju. Štednja iznutra radi konkurencije spolja – najbolje oslikava šta znači ideja Evrope, prema rečima Lisabonske strategije, kao najkonkurentnije privrede na svetu.

Autor: Aleksandar Matković
foto: Milovan Milenković / Kamerades
Preuzeto sa masina.rs

Vezani članci: