Intervju Đorđe Balašević: Narodi bivše države bili su nespojivi i pošteno je da sada svaki pokuša da propadne na svoj način

- | Oktobar 31, 2016

Bilo je u toj zemlji, kasnije smo saznali, i puno nezadovoljnih, proganjanih, hapšenih, i žao mi je što je tako. Nek nam oproste što smo dopustili da se njihove sudbine zataškaju, ali mislim da lične nepravde ipak nisu glavni razlog za opštu omraženost imena Jugoslavije. Nerado je spominjemo najviše zbog tragičnog načina na koji se raspala. Zbog idiota koji su u njeno ime rušili, krali, ubijali. I kojima, uz sve ovozemaljske kazne, treba uskratiti i samo spominjanje u istoriji. Nek njihova destinacija bude, prošlost, a ne istorija, rekao je Đorđe Balašević u intervjuu za Vecernji.hr

Kada sledeći put nastupite u Zagrebu, koji će to biti koncert u našem gradu i vodite li evidenciju svojih nastupa pa da možete reći gde ste sve svirali i koliko ukupno. Ali, ima li statistika takve vrste smisla i da li vam je od brojki draža emocija koja vas veže uz neki koncert i grad?

BALAŠEVIĆ: Znam jedino da sam dosad bio na svim Balaševićevim koncertima u Zagrebu. Privilegovan sam da svaki od tih koncerata poneko upamti bolje nego ja, i tu sam ponajpre da tim ljudima pružim i razloge za to. Ne sakupljam novinske isečke, nemam album sa svojim slikama, ne pravim spotove s gužvom pred dvoranama. Jasno mi je da je statistika u modi, ali ne brojim ni godine, a posebno ne ljude. Čuveni Deda iz Kalendara mog detinjstva bi u svom vinogradarskom stilu zaključio da je čovek ipak voćka koja se prodaje “na komad”, a ne na kilograme. Postoji nešto što se ne može opisati ni rečima, a kamoli brojkama, one davne Guske Koje Su Spasile Lisinski, prvi sjaj Kutije Žigica, grotlo Ledene, tajne frekvencije Kerempuha… Nije to nešto na što tek tako možeš udarati recke. Istina je da nas je ponekad bilo poprilično u raznim zagrebačkim dvoranama, ali ipak je sve u osnovi ostalo vrlo lično. I nikad nisam želeo da to kao trofej obesim na zidove, radije ga nosim u sebi…

Putujući čovek ne samo da upoznaje druge ljude nego i na najneposredniji način prikuplja informacije, vidi kako stvari stoje. Kako vam svet izgleda nakon toliko kilometara u nogama i živimo li zaista globalnu priču jednakih šansi ili je to tek parola?

BALAŠEVIĆ: Moj osnovni problem je što uvek nabasam na normalne. To, doduše, nije tema ovog pitanja, ali u jednom trenutku (koji je igrom slučaja potrajao dvanaestak godina?), bio sam skinut sa svih kontrolisanih medija, i tad sam, u potrazi za svojima, dospevao sve do Kanade i Novog Zelanda. I ništa mi nije vredelo. I tamo sam se susretao s istim ljudima kakve sam susretao i ovde, u Trsteniku ili Ivanić Gradu, svet je u principu svuda isti, jedino je raspored vremena drugačiji. Negde ga ljudi nemaju ni za sebe, a negde ga imaju i za sve druge, preko čega polako dolazimo i do parole o šansama. Ne, naravno da ih nemamo svi iste. Jer, ne samo da nismo svi u istoj ligi nego nismo svi ni u istoj igri. Neko se naprosto rodi tamo gde šanse na njega naleću kao mušice, a neko opet šanse mora da juriti od Brisbejna do Vankuvera, kao Pokemone…

S čime se ljudi mogu identifikovati, koji su to ideali, koji junaci, što ostaje za kalendare detinjstva kojih će se prisećati djeca koja danas odrastaju?

BALAŠEVIĆ: Naši ideali, i naši junaci, samo su zastareli softver za ove klince s novim procesorima vrednosti. Nepotrebno se brinemo za generacije koje žive u ovakvom vremenu, jer to je njihovo vreme, i oni će s njim već nekako izaći na kraj. Matorci su večiti epizodisti u filmovima u kojima mladost igra glavne uloge, i možda bi bilo pametnije da i ne pokušavam govoriti o njihovoj poetici i romantici, jer već sam i među svojim vršnjacima slovio kao staromodni davež…

Kalendar vašeg detinjstva potvrdio mi je snažnu asocijaciju: vi ste poslednji pesnik Austro-Ugarske. Taj politički okvir odavno ne postoji, ali civilizacijski izgleda još je tu. Je li za njega u pesmama “kriva” vaša porodica?

BALAŠEVIĆ: U pisanoj verziji Kalendara, koja bi se uskoro mogla pojaviti, u jednoj rečenici se spominje da čistokrvnog Austougara najlakše možeš poznati po pomešanoj krvi. U toj se knjizi takođe navodi “da Veće staraca u našoj familiji nikako nije moglo da se usaglasi oko toga ko je većinski vlasnik hromosoma jedinog muškog naslednika”, uz moju konstataciju da sam od svakog od njih nasledio upravo ono što nikako nisam želeo. Bilo kako bilo, grane našeg porodičnog stabla bacaju senku na široko dvorište između Karpata i Podravine, i “tarabica” oko te avlije nigde se ne poklapa ni s jednom od trenutnih važećih granica. Zato mi se valjda i događa da se ponekad osećam uveliko “na svom” i tamo gde bi bio red da se osećam kao stranac.

Ima sjajan detalj na hrvatskoj verziji Vikipedije. Podaci o vašem rodoslovlju navode ime vašeg oca, a uz majčino ime napominju njene mađarsko-hrvatsko poreklo. Zašto bi to trebalo posebno isticati samo za “pola” roditeljstva i za “hrvatsko tržište”?

BALAŠEVIĆ: Nemam pojma. Verovatno zato da klinci u Varaždinu, ili Puli, ne bi prestali da pevati Provincijalku ili Portret mog života. Kakav bi šok za njih bio kad bi saznali da se moja majka nije zvala Veronika, nego Živadinka, na primer? Ne, nisam učestvovao u formiranju ni jedne verzije Vikipedije, nemam svoje Fejsbuk ili Tviter, tako da se komotno mogu ograditi od tog, i sličnih slučajeva, ali neke strasti su se devedesetih usplahirile kao pahulje u onoj staklenoj kugli, i sad treba imati malo strpljenja da se sve slegne.

U svakom slučaju, manje je zlo kad se prećuti nešto što bi trebalo reći nego kad se kaže nešto što bi trebalo prećutati. A moguće je da sve to i nije važno kao što se čini. Odrastao sam u gradu u kojem se DNK nikad nije tražio, ni kad biraš golmana, ni kad okupljaš bend, pa ni kad praviš svatove, i nikom ništa nije falilo. Sreća da imam posla i s pesnički nastrojenom publikom, koja tradicionalno loše stoji s matematikom i razlomcima, pa joj je suviše komplikovano da zbraja poluhrvate i četvrtmađare s triosminskim Rumunima i ostalim Hotentotima. Pa me je odavno prihvatila kao celog…

Kako iz novosadske perspektive izgleda stanje u državama bivše Jugoslavije? Administrativno smo podeljeni, ali jesmo li ljudski i civilizacijski nepovratno udaljeni?

BALAŠEVIĆ: Da sam neka od onih zamlata iz političko-analitičkih emisija na TV-u, iskoristio bih formulaciju ovog pitanja kao penal u devedesetoj minuti, i odgovorio da te administrativne podele i jesu posledica naših ljudskih i civilizacijskih udaljenosti, a ne njihov uzrok. Šta kažete? Moraću da počnem da se bavim politikom, kako sam umem da se zapetljam!

balasevicPriznajem da radije tragam za sličnostima nego za razlikama, provereno znam da ista reč izazove smeh, da oči zasuze zbog istog stiha, po kafanama se na istu strofu polomi čaša, i ista se psovka podvikne linijskom sudiji kad neopravdano podigne zastavicu, ali ne pravi se država od jeftinih emocija. Bili su to nespojivi narodi, nikad ne bi uspeli. I poštenije je da sad svako pokuša da propadne na svoj način…

Pripadam dezorijentisanoj generaciji iz pedeset i neke, koja je bila glavna maskota te priče, stariji su još patili za prošlim ratovima, a mlađi već sanjali o budućim, a mi, naivni, istim žarom smo navijali i za Šabana Trstenu i za Bojana Križaja, recimo. Dok smo rasli, za nas je najveća uvreda bilo kad bi “mračne emigrantske sile” našu domovinu nazvale veštačkom tvorevinom, a kad smo odrasli, za nas je najveća uvreda bilo kad smo shvatili da je to istina. Priznajem da radije tragam za sličnostima nego za razlikama, provereno znam da ista reč izazove smeh, da oči zasuze zbog istog stiha, po kafanama se na istu strofu polomi čaša, i ista se psovka podvikne linijskom sudiji kad neopravdano podigne zastavicu, ali ne pravi se država od jeftinih emocija. Bili su to nespojivi narodi, nikad ne bi uspeli. I poštenije je da sad svako pokuša da propadne na svoj način…

Danas se i samo spominjanje imena Jugoslavije izbegava pa smo sada tu ili kao narodi bivše države ili regije. Zašto se ovde prema istoriji odnosimo tako da odbijamo da se suočimo s njom, nego je radije prećutkujemo?

BALAŠEVIĆ: Istorija će postati istorija tek kad se reši nas. Živi nemaju u njoj šta da traže. Ostaće u knjigama i priča o nama: Balkan pred kraj jednog sveka. Svako pleme crta granicu. Svi bi hteli svoju stranicu… Ne moram baš svuda da stavljam navodnike. Bilo je u toj zemlji, kasnije smo saznali, i puno nezadovoljnih, proganjanih, hapšenih, i žao mi je što je tako. Nek nam oproste što smo dopustili da se njihove sudbine zataškaju, ali mislim da lične nepravde ipak nisu glavni razlog za opštu omraženost imena Jugoslavije. Nerado je spominjemo najviše zbog tragičnog načina na koji se raspala. Zbog idiota koji su u njeno ime rušili, krali, ubijali. I kojima, uz sve ovozemaljske kazne, treba uskratiti i samo spominjanje u istoriji. Nek njihova destinacija bude prošlost, a ne istorija…

Volite li dolaske u Zagreb? Da li možete da pratiti promene u biću grada i šta vam one govore?

BALAŠEVIĆ: Mogao bih da napišem lepu pesmu o Zagrebu. Počela bi verovatno tako što bi se jedan d-mol, u praskozorje, kao izmaglica spustio na Travno uokvireno okvirom prozora kasarne. U tom sazvučju bi možda čak i udaljena vojnička truba mogla jednom i pristojno zazvučati. I onda bi na sintu pažljivo trebalo pronaći plavi registar tramvaja. Broj šest, čini mi se. I u prvoj strofi bi razvodnik Milan Naperotić iz Tara, moj prijatelj, možda baš na mostu naslonio lice na prozor osluškujući povremenu činelu zvonjave. Koju bi potom, kao pravi bubnjar vojničkog benda, nastavio u ritam koraka preko Placa, uz Dolac, sve do Potepuha. Gde ulaze prateći vokali poslednjih pravih mangupa. I Pero Močibob, još jedan prijatelj. Gospodin Mangup, definitivno. A tu bi se već morao pojaviti i klavir, kao pasaž. Zakasnela priča od Kaptola do Griča. I onda, niotkuda, kao refren, napokon i ona. Jedina Devojka Koju Sam Ikad Voleo. U žutom kišnom mantilu. Trudna. Rumena. Kao i većina anđela. I solo njenog osmeha. Pa nadalje Stara Vlaška. Palmotićeva. Svejedno. Jer refren je tamo gde ona kroči…

Da, volim Zagreb, vreme ga samo prolepšava. I mislim da bih mogao napisati lepu pesmu o njemu. Kakvu još niko nije. Ali ne bi bilo pristojno. Ne samo prema lokalnim stihoklepcima, koji po difoltu imaju prednost pisanja o svom gradu, nego i prema svim drugim gradovima i mestima koja mi se raduju kad dođem…

Mislite li da ste s nekim pesmama požurili, da su bile ispred vremena, a da ste s nekim zakasnili? Kakvo je stanje duha potrebno da bi nastao Čovek sa mesecom u očima ili Krivi smo mi?

BALAŠEVIĆ:  Prave pesme ne nastaju s predumišljajem. Jednostavno se dogode. I puno su pametnije od mene. Pesmu o Neki(m) novi(m) klinci(ma) napisao sam dok još nisam imao svoje klince. Samo da rata ne bude, osamdeset sedme. Za otvaranje dečjeg festivala, na “slobodnu temu”. Svi su me pitali zašto, i nisam znao odgovor. To je impuls. O tome više morate da pitate onog ko mi te impulse šalje. Ja o tome ne odlučujem, i već dugo se ne usuđujem da razmišljam. U šali pokušavam reći kako nisam kriv što imam talenat, ali najozbiljnije se stvari u šali najlakše i izgovore. Neko mi je taj talent dao, a Taj Neko je imao svoje razloge da me izabere, i na meni je samo da ga ne razočaram. Zato sam za sve ove godine učinio tek ponešto za druge, i nije mi padalo na pamet da se prodajem narodnjacima.

Nikad ne jurim pesme, čekam da mi dođu. I sad već znam da je Taj Neko majstor prerušavanja, Čovek S Mesecom U Očima, na primer, obratio mi se kao autoelektričar, u prolazu, i samo mi došapnuo prikriveni stih koji nisam mogao da rešim dok ga nisam dešifrovao. Tako me je pre neki dan pokrenuo i pumpadžija rečima: “Napiši, brate, nešto i o ovima.” I to mi se vrtelo po glavi sve dok nisam oduvao prašinu s kofera gitare. O kojim ovima? Ponudila se neka melodija, pokušao sam da na nju nakalemim milion stihova, i sad sam već gotovo siguran da će ta pesma započeti rečima: “Napiši, brate, nešto i o ovima”…

Kada će izaći novi CD i hoćemo li imati studijske verzije pesama poput “O, mati” “Salaš ni na nebu ni na zemlji”…?

BALAŠEVIĆ: Malo mi nedostaje ceremonija izlaska nove “ploče”, ali u ovoj internetskoj eri najgore je to što se svaka koncertna verzija nove pesme istog momenta pojavi na Jutjubu, ljudi se naviknu na nju, i koliko god da je kasnije poboljšaš, uporno govore da je “ona prva” bila mnogo bolja. A nije uvek tako. Ostalo je nekih pesama koje sam pustio u promet pre nego što sam bio potpuno zadovoljan svakom rečju, i kad god ih danas čujem, “štrucnu” na tom mestu, kao na starom gramofonu. Deda, kojeg sam već spominjao, obično bi, probajući vino, presudio rečima: “Radi mi!” Tako i meni ni Mati, a još i neke druge, već snimljene pesme, još uvek “ne rade” potpuno, ali moram priznati da ima i nekih snimljenih koje mi i te kako “rade”, i neću još dugo izdržati da ih i sam ne zakačim na sajt. Znam da mogu još sto godina pevati samo o Vasi Ladačkom, ali znam i to da i da imam novih pesama za bar još jedan album. A Vasu uvek možemo prošvercati barem na “bisu”…

Da li je prelazak sa stihova na prozu, pa i na film, bio logičan put čoveka koji je i kroz pesme pričao priče?

BALAŠEVIĆ: Rekoh da ne brojim godine, ali se sećam da je to bilo u vreme izlaska Dunje moje, znači uveliko u prošlom veku, kad me je jedan kritičar nazvao “medijski potrošenom ličnošću”. Mnogima sam bio dosadan onog časa kad sam se pojavio, a posle petnaestak godina mi se učinilo da sam na dobrom putu da dosadim i ostalima. Pisao sam nešto za novine, i dobro mi je išlo, moram priznati da su Loši dobronamerni novinari presudno uticali na moju karijeru. Takozvana karijera mi je već dugo išla ravnom linijom, na vrhu, doduše, neka tako reći visoravan-karijera, ali i najduže visoravni završavaju padinom, toliko sam zapamtio sa studija geografije. Tako sam počeo pisati i stvari duže od tri strofe, i nije bilo problema, ipak su reči moj osnovni alat. Jedino se tehnologija tu i tamo razlikovala, u pesmi, na primer, Katrin u tri rečenice doputuje, zaljubi se i maše s prozora vagona, a u knjizi joj rajsfešlus na suknji otkopčavam od osme do dvadeset šeste stranice. I to na žalost neuspešno, među nama…

Kada sad gledate godine od Titove smrti pa do kraja veka, da li biste šta menjali u svom angažovanom delovanju i kako ste birali svoj put?

BALAŠEVIĆ: Tito i ja? Bila je greška spomenuti ga u pesmi, ali ko je mogao pretpostaviti da će moje pesme trajati duže od njega. Nahvatali su nas da mu sviramo, bila je to onda čast, da se ne lažemo, napravio sam pesmu u zadnji čas, poslednje reči tek u busu za Karađorđevo, i nije bilo vremena “da odstoji”. Možda bi mi bar otac u tom slučaju savetovao da je ne snimim iako sumnjam. Svi su u to vreme bili prepadnuti bilo kakvim suprotstavljanjem ideologiji. Čak je i mudri Veselko Tenžera kroz kolumnu poslao samo kodiranu poruku “dečku koji nije napisao lošu pesmu, osim one o nižoj matematici”, koja se laički naziva i račun, dakako. Ali nekog velikog računa s moje strane zaista nije bilo. Kad već govorimo o tome, nikad nisam bio komunista, alijas član Partije, kao većina mojih kolega, i za to odbijanje kažnjen sam time da na zadnjem sletu na kojem je Tito bio moju pesmu, umesto mene živog, pevaju Pepeli in kri, što se bolje uklapalo i po “ključu”. Uostalom, tad Maršal za mene i nije bio ličnost, nego pre mit, slika iz čitanke, učionice, odasvud, a ona zvezda na zastavi je bila deo nekih mojih zvezda, mog detinjstva, moje mladosti, i nije imala blage veze s komunjarama. Bilo mi je dvadeseti tri, uzgred, ako imam pravo da se uopšte vadim na to.

Preuzeto sa: Vecernji.hr