Pretapanje slika

- | Juli 20, 2017

Pratim raspravu na socijalnim mrežama o poslednjoj naslovnoj strani magazina NIN, na kojoj je fotografija kapije Aušvica na kojoj piše „Arbeit macht frei / Rad oslobađa“ uz naslov „Radni logor Srbija“ i razmišljam o politici uredništva, o etici ove poruke, o vremenu u kome živimo i perfidnim načinima na koje se savremeno ropstvo sprovodi. Osim činjenice da su izabrani prejaki simboli i prejake reči, u ovoj naslovnici ne nalazim ništa sporno

Slika prva: Moj otac je kao mlad bio zgodan muškarac sa veoma snažnim nogama. Pored toga što su mu kao vozaču kamiona bile sredstvo rada, van redovnog posla se bavio nizom aktivnosti koje su uticale na to da mišići na njegovim nogama budu razvijeni. U godinama koje su sledile dešavale su se ne tako lepe stvari: firma u kojoj je radio smanjivala je obim posla, pa je počeo da radi kao portir jer više nije imao šta da prevozi. Situacija se pogoršavala, pa je radnicima ukinut autobus koji ih je prevozio do firme koja se nalazila na obodu grada. Ljudi su na posao odlazili pešice. Nakon izvesnog vremena nije bilo ni plata. Mnogi su otišli. Moj otac je ipak nastavio da odlazi na posao pešice. Nosio je obrok od kuće; majka je uvek spremala nešto mekano jer je ubrzano, zbog stresa, izgubio skoro sve zube. Duboko je verovao da je sve to samo trenutno stanje i da će jednoga dana, uskoro, vrlo uskoro, sve ponovo biti u redu. Mi smo znali da neće. Zato je pred njegov polazak na posao u kući vladala zaglušujuća tišina. I tako osam godina.

Jednog dana rešio je da dâ otkaz. Obuo je cipele čije je đonove lepio već nekoliko puta i obukao najbolju košulju kako bi se dostojanstveno pozdravio sa firmom u kojoj je proveo više od dvadeset godina. Kući nije doneo nijedan papir, jer niko nije znao šta i kako da mu napiše; firma je bila u nekoj vrsti pravnog vakuuma, radnici nisu primali platu, nisu dolazili na posao, administracija nije znala šta su joj ovlašćenja, ljudima nije bilo plaćeno zdravstveno osiguranje, direktori su već odavno bili pobegli – vladalo je rasulo. Kući je doneo mali radio-kasetofon, sivi sa crnim zvučnicima i rekao: „Nisam lud da im ovo ostavim“. Nije ni imao kome, jer posle njega nije bilo nikoga ko bi sedeo na mestu portira.

Nadugo zatim, u svojim pedesetim, potražio je drugi posao. Za vozača je bio prestar. Ne samo zbog godina, već i zbog očekivanja privatnih poslodavaca da utovaruje i istovaruje robu koju vozi. To je po njima mogao da radi samo mlad i zdrav muškarac. Moj otac to nije bio. Nakon neuspele potrage za poslom vozača, dobio je sezonski posao u jednoj privatnoj firmi koja se bavila obradom drveta: od sečenja drveća u šumi do finalnih proizvoda. Njegov posao sastojao se u tome da stojeći u vodi do pojasa grubom četkom glača daske. Prihvatio je, nije imao izbora. U međuvremenu je i majka postala tehnološki višak. Otac je tokom tih nekoliko meseci u godini za svoj težak posao dobijao neveliku, ali redovnu platu. Govorio je da ga poslodavac hvali kako je radan i vredan i kako će ga zvati i naredne godine. I jeste. Šest godina je moj otac radio kod istog poslodavca provodeći po nekoliko meseci do pojasa u vodi.

Prošle godine sam ga video posle više od jedne decenije. Već nekoliko godina nije radio nigde, čekao je starosnu penziju. Bio je lep majski dan, sedeo je na stolici u dvorištu i na sebi imao šorc. Pogledao sam njegove noge. Sada su bile nesrazmerno tanke u odnosu na ostatak tela. Na nekoliko mesta imao je izražene vene sa popucalim kapilarima. Kolena su postala koščata, a stopala, ionako velika, sada su bila još veća. Godine provedene u vodi do pojasa ostavile su traga. Pokazao mi je i jedini par svojih cipela. Pohvalio mi se kako ih je našao kod Kineza na nekoj rasprodaji, toliko jeftino da čak i kada toj ceni doda iznos koji daje za lepak kojim lepi đonove, opet mu se isplate. Rekao mi je to sa ponosom.

Slika druga: Jednom sam bio na konferenciji u Krakovu čiji je program obuhvatao i posetu kompleksu logora u Aušvicu. Najpre smo obilazili zgrade u kojima su živeli i gasne komore u kojima su ubijani logoraši. Poseban utisak na mene je ostavio jedini deo logora u koji su pristup imali novinari, u kome je nacistička propaganda simulirala svakodnevni (nepostojeći) život u logoru: ljude koji nešto popravljaju, decu koja čitaju, žene koje peru veš. Ne baš blistavi uslovi života, ali daleko od izgladnjivanja, šikaniranja, ponižavanja, iživljavanja ili sistematskog uništavanja.

Javni čas nam je održan na nepreglednom polju na kojem se nalazilo na stotine baraka u kojima su, nedostojno ljudi, živeli logoraši. Mnogi od njih su prisilno radili za nacističku državu: u fabrikama municije i boje, u radionicama najrazličitijih namena. Iako je u logoru boravilo na desetine hiljada logoraša, čuvao ih je mali broj stražara. Neko je pitao kako je bilo moguće da se logoraši nisu pobunili i telima krenuli na vojnike. Voditeljka nam je objasnila ono što smo pretpostavili: strah i poniženje stvorili su u ljudima potpuno osećanje nemoći: „Od kada stignu ovde, ljudi bivaju ponižavani: oduzimaju im se stvari, razdvajaju se porodice, skidaju ih, šišaju, izgladnjuju, hladno im je, žive u blatu, nemaju lekove“. Tada sam razumeo da Aušvic nije samo deo vremena iza nas, već mesto na kojem shvatamo koliko smo malo naučili iz najcrnjih delova ljudske istorije.

Pretapanje slika: Pratim raspravu na socijalnim mrežama o poslednjoj naslovnoj strani magazina NIN, na kojoj je fotografija kapije Aušvica na kojoj piše „Arbeit macht frei / Rad oslobađa“ uz naslov „Radni logor Srbija“ i razmišljam o politici uredništva, o etici ove poruke, o vremenu u kome živimo i perfidnim načinima na koje se savremeno ropstvo sprovodi. Osim činjenice da su izabrani prejaki simboli i prejake reči, u ovoj naslovnici ne nalazim ništa sporno.

Ona mi je evocirala gornje slike kojima dodajem i štrajkače glađu i nesrećne ljude koji su sekli delove tela u fabrikama, uslove njihovog rada, visine njihovih primanja, očaj mnogih ljudi koje poznajem širom Srbije, ali i osećanje ogromnog straha zbog koga ćute i trpe bojeći se da ne izgube i to malo što imaju, a što se zove život.

Zar ono malo radnika u loše privatizovanim preduzećima, kojima državni službenici mašu kao uspehom, nisu isto što i oni ograđeni delovi logora u kojima se odvija „normalni život“? Zar sve kraći životni vek ljudi u Srbiji zbog loših uslova života nije sistematsko ubijanje? Zar Vučićevo insistiranje na neprekidnom radu ne odjekuje ulicama Vajmarske republike?

Autor: Boban Stojanović

Preuzeto sa Peščanik.net